: JM - : 9.3.2020.
Šta je atribucijska teorija
Atribucijske teorije se primarno fokusiraju na uzroke ponašanja pojedinca. Na području psihologije atribucijske teorije posmatraju motivaciju. Kako bi shvatili posledice dela moramo shvatiti i uzrok događaja. Analizom vlastitog i tuđeg ponašanja produbljuje se shvatanje o ljudskom ponašanju i da li ga je moguće predvideti. Za definisanje atribucijske teorije važan je Fritz Heider koji je proširio načela geštalt psihologije na interpersonalnu komunikaciju. (Atkinson et.al 2007:8) Heiderov naučni pristup u psihologiji se naziva subjektivistički pristup. „Subjektivistička perspektiva tvrdi da je ljudsko ponašanje funkcija percipiranog, a ne objektivnog sveta. Poput kognitivnog pristupa i subjektivistički se pristup oslanja na geštalt tradiciju i opire uskim gledištima bihejviorizma. Iako se subjektivizam udružuje s kognitivnom psihologijom, on ipak najviše prevladava u socijalnoj psihologiji i psihologiji ličnosti.“ (Atkinson et.al 2007:13) Ova perspektiva nagoveštava začetak atribucijske teorije jer takođe vrednuje motivaciju, uzroke i traži definisanje situacije u kojoj se odvija interakcija.
Za ovaj pristup je izuzetno važna introspekcija. Samoiskazi pojedinaca su često prilično subjektivni i pretpostavljaju da ostali ne vide svoju subjektivnu stvarnost koju su izgradili. „Taj se naivni realizam odnosi na ljudsku sklonost da vlastite konstruirane, subjektivne stvarnosti smatraju vernim izrazom objektivnog sveta. Heider definiše „zdravorazumsku“ psihologiju, prema kojoj su pojedinci poput naivnih naučnika koji pokušavaju shvatiti ljudsko ponašanje tako što skupljaju informacije o tom ponašanju na temelju čega donose zaključke. Prvu teoriju atribucije je Heider stvorio na principu lokusa kauzalnosti. Lokus se odnosi na percepciju o određenom ponašanju, odnosno je li ponašanje određeno dispozicijski (interno) ili situacijski (eksterno). Emipirijska istraživanja se i danas orijentišu prema njegovim klasičnim atribucijskim objašnjenjima izvršenja zadataka. „Prema Heideru (1958) pojedinac uspeh ili neuseh na zadatku može pripisati (1) sposobnosti, (2) trudu, (3) sreći ili (4) težini zadatka.“ (Jurić, 2004:9)
Od Heidera je Bernard Weiner usvojio glavninu atribucijske teorije odnosno onaj deo vezan uz lokus uzroka. Time je dao glavni teorijski okvir za dalje razvijanje jedne od glavnih paradigmi socijalne psihologije. Prema Weineru osoba može imati internu atribuciju ili eksternu atribuciju. Internom atribucijom se zaključci donose zavisno od ponašanja, stavova ili karakteristika. Eksterna atribucija se odnosi na zaključivanje temeljeno na određenoj situaciji. Weiner je nadodao i globalnost i stabilnost atribucije. „Iako većina empirijskih istraživanja podupire Weinerovu trodimenzionalnu atribucijsku teoriju, Wimer i Kelley (1982) pokazali su u svojem istraživanju kako pojedinci mogu koristiti dodatne atribucijske dimenzije, pronašavši pet relevantnih faktora: (1) internalnost, (2) stabilnost, (3) dobro-loše, (4) jednostavno-složeno i (5) motivaciju.“ (Jurić, 2004:11) Govoreći o uspehu i neupehu, atribucijska teorija uvelike objašnjava ponašanje pojedinca. Motivacija između pojedinaca s visokim i niskim postignućima nije ista. Weiner tvrdi kako će osoba s visokim postignućima prihvatati zadatke koji se povezuju s uspehom i neće ih izbegavati. Taj pojedinac ne izbegava takve situacije jer se želi suočiti s izazovom i veruje u svoje sposobnosti i trud. Eventualni neuspeh će taj pojedinac pripisati nekim marginalnim faktorima kao što su loša sreća ili loše koncipiran ispit. Pojedinac tada ne oseća krivicu jer neuspeh pripisuje drugim faktorima, a ne svojim sposobnostima te neguje samopoštovanje. Osobe s niskim samopoštovanjem obično i lošije ostvaruju zadatke, odnosno neuspešni su. Oni će izbegavati zadatke i situacije koje nude uspeh jer se boje i sumnjaju u svoje sposobnosti. Smatraju kako je uspeh vezan uz nečiju tuđu sreću ili je nemoguće kontrolisati sve uslove i postići uspeh. Ako čak i postignu uspeh ne predstavljaju to kao veliko dostignuće jer se ne osećaju da su to zaslužili. Heider govori i o balansu u komunikaciji suprostavljajući aktivno i pasivno. „Na njegov rad se nadovezuje Kelly stzv. Kellyijeva teorija atribucije. Ona govori o kovarijantnim principima: suština, vreme i osoba u komunikaciji i čemu dademo naglasak, taj smer poprima komunikacija. Najznačajnije je naglašavanje okolnosti, slučaja ili situacije.“ (Dabo, 2015:16)
